Постоји дугачак пут за разумевање узрока дислексије
Медицински и научни третмани за разумевање дислексије напредовали су у задњих 5 година, али Има још много посла да се уради како би се у потпуности разумели узроци дислексије, и бити у стању да побољша животе деце која се боре да науче да читају, према семинару објављеном у 'Тхе Ланцет'.
У ствари, већина дјеце има дијагнозу дислексије, након што се суочила са озбиљним потешкоћама у школи, у вријеме када им је много теже овладати новим вјештинама.
"Професионалци не би требали чекати да дјеца буду формално дијагностицирана с дислексијом, јер је лијек мање учинковит од ране интервенције", објашњавају Робин Петерсон и Бруце Пеннингтон са Универзитета у Денверу, у САД.
Приближно 7% популације има дислексију, а дјеца имају двоструко већу шансу да имају дислексију као дјевојчице. Сматрало се да је дислексија укључивала проблеме са визуелном обрадом, али растући докази сугеришу да се основни дефицит састоји у тешкоћама у препознавању језичких звукова, додељивању слова (фонолошко пропадање).
"Као и сви поремећаји дефинисани понашањем, узрок дислексије је мултифакторски и повезан је са више гена и факторима ризика за животну средину", објашњавају аутори. Упркос недавној идентификацији шест гена који доприносе болести, врло мало се зна о томе како ове и друге могуће генетске детерминанте могу допринети дислексији.
Стога су потребна даљња истраживања како би се открили неоткривени гени који могу допринијети дислексији, како би се утврдило које локације гена се дијеле и које се не дијеле са коморбидним поремећајима - као што је поремећај хиперактивности с дефицитом пажње (АДХД) -, и да испита ефекте фактора ризика за животну средину.
"Још увек морамо да научимо више о природи фонолошког дефицита и како овај проблем ступа у интеракцију са другим језичким и не-језичким факторима ризика", објашњавају Петерсон и Пеннингтон.
Истраживачи додају да још много тога остаје да се уради како би се решила питања третмана, и навести да су "студије слике мозга показале да ефективна интервенција изгледа промовише нормализацију активности у читању и језичној мрежи леве хемисфере".
Иако се дијагноза обично одлаже до школског узраста, уобичајена стања коегзистенције, као што је АДХД, језички поремећај и поремећај говора, могу бити видљива много раније, и могу се користити за предвиђање ризика код дјетета. аутори наводе да имају касније проблеме са читањем.
